oh, kako ja NE volim šoping centre. i znam kako to neistinito zvuči iz usta jedne osvisnice o krpicama. ali da. jučer mi je došlo iz pete u glavu. neonska rasvijeta i kaleidoskop boja. blještavilo. vriska. buka. nedostatak kisika. muzika trešti. aj, aj, aj.
sve sam to nekad voljela.opipati tkaninu pod prstima, uživati u šarenilu i količini. i sad mi se stvara slika blaženstva i svaki put kad se zaputim prema nekon centru, nadam se i očekujem da će dostiži moju imaginaciju. to se, ipak, ne dogodi
da se razumijemo. ja VOLIM šoping. onako, baš jako. a ipak mi dođe muka kad idem ciljano u kupovinu.
kao jučer, na primjer. tražila sam haljinicu. laganu, možda cvjetnu, zanimljiva uzorka, what ever.
haljinu koju mogu nositi na čizme, sandale, tenisice, na sakoe, na veste, na kožnu jaknu. u know what i mean?
jel trebam reć da ništa nisam našla. i još sam, k tome, ispizdila od buke i vrućine. znam, baš sam grozna.
bogohulim.
šc su meka za nas ovisnike. toliko dućana na jdnom mjestu. toliko mogućnosti. toliko...
toliko toga previše!
ne znam za vas, ali meni ta količina robe,
kad ju vidim onako odbačenu (što se prečesto događa)... postane bijedna. ništa mi se više ne sviđa. al me nešto tjera: KUPI! KUPI! KUPI!
poslušam ja taj zloćesti unutarnji glasić pa kupim. šta ćeš. slaba sam.
ali, neću više. barem ne tako često.
dajem prednost online shoppingu.
da, da. dobro ste me čuli.
virtualni je dućan uvijek otvoren.
odjeća je divna, uz malo photoshopa, of kors.
sve je pregledno, a mogućnosti su ooooogromne.
naravno, ima nedostataka.
treba pogoditi pravi broj. platiti poštarinu. strepiti zbog carine. zatim, treba čekati da dođe, a ti već zaboraviš da si nešto kupila. i da naravno, pitanje je hoće li mi to uopće stajati?
spremna sam na rizik!
zašto?
a eto. uživam što mogu kupovati i dok sam na poslu. u sitne noćne sate. kombinirati sličkice.
odabirati. maštati. uživati.
ma, divota, kažem vam.
puno bolje nego kad me u trgovini zaslijepi količina. sva silina krpica, a meni se čini da ničega nema. frustrirajuće.
